ARAPI SVE ČEŠĆI POSETIOCI FRUŠKE GORE

Drveni sto sa vezenim stolnjakom pored puta. Na njemu pletena korpa, zastava Srbije, flaše i tegle domaćih proizvoda – skromna, ali dovoljno atraktivna slika da privuče putnike koji najčešće gravitiraju ka Etno selu Vrdnička kula. Poslednjih godina, kula ima sve više posetilaca, a Saša Radujkov, vlasnik tezge, sve više kupaca. Dolaze i naši i stranci. Da se sklone od gradske gužve i pobegnu od stresa. U skoro netaknutu prirodu južnih padina Fruške gore, borove i lipove šume. Dolaze da uživaju u jedinstvenom spoju etno i modernog stila.

„U životu je najvažnije da negativno pretvoriš u pozitivno“. Tako svoju priču otpočinje Saša nakon što nas je poslužio domaćim sokom od koprive. Jednim delom usmeren na evociranje uspomena, drugim na tezgu ispred vikendice.

„Vikendicu sam kupio pre 18 godina jer mi je ćerka zbog bolesti morala često ovde u banju. Svi su me kritikovali i savetovali da kupim negde drugde. Sada ipak misle da sam pametan. Nisam pametan, samo me je onaj od gore pogledao i rekao ’daj da i njemu nešto dam nakon toliko truda’“.

Poslednji od, kako kaže, devet poslovnih poteza koje je pravio u životu je proizvodnja domaćih

Saša Radujkov

proizvoda od voća koje prodaje na tezgi u Vrdniku. Ono što je na tezgi, delom je od malog voćnjaka ispred vikendice.

„Voće proizvodimo sami, a nešto i kupimo. Od jedne vrste pravimo pet proizvoda. Džem, slatko, sok, liker i vojvođanski dunst. Najviše ide aronije jer je nova na tržištu. Mada smo mi imali svoju aroniju u obliku trnjina i drenjina. Ali više ih nema.“

Etno selo Vrdničku kulu, koja je dobila ime po starom rimskom utvrđenju iz 12. veka, posećuju turisti iz svih krajeva. Zna to Saša bolje od svih turističkih agencija. Sa njima, voli da proćaska, kaže po koju o proizvodu i ponudi im da degustiraju.

„Dolaze iz svih krajeva Srbije. Iz bivše Jugoslavije ima najviše Hrvata, nešto manje Slovenaca. Kupuju i Nemci, Rusi i naši ljudi koji su za boljim životom otišli u Austriju, Kanadu i Australiju.“

ARAPI NEĆE LIKER, SAMO HANI

Ipak su najzanimljiviji Arapi. Retko kad prođu, a da ne zastanu pored tezge. Iako ne govorimo istim jezikom, sa Sašom se dobro razumeju.

„Oni neće liker. Valjda im vera ne dozvoljava. Samo kupuju hani (honey). I sve ih je više. Valjda jedan drugom prepričavaju gde su bili.“

Fruškogorske padine obiluju lipom. A lipov i bagremov med, tvrdi ovaj proizvođač, najbolji su u Vojvodini. Prodaje ih po starinskom, marketinškom receptu. Bez fejsa, instagrama i reklama. Najbolja reklama je, kaže, njegova pozitivna energija koja privlači kupce. Ali i izgled tezge koji se odupire modernom.

„Ljudi ne traze više kinđuraj, niti ukrasnu flašu. Toga ima gde god se okrenete. Ovde na mojoj tezgi su najobičnije flaše. Svi moje proizvode probaju prvo, ako mu se sviđa, on će kupiti, ako mu se ne sviđa, mogu da nacrtam koga hoću i da napravim reklamu. Mnogi mi zameraju što malo više ne sredim, a ja mislim da je najvažniji proizvod. Prirodno pravimo, tako i prodajemo”.

UMESTO DRUŠTVENIH MREŽA, KNJIGA UTISAKA

Umesto komentara na društvenim mrežama, njegove mušterije ostavljaju komentare u knjizi utisaka. Na svim jezicima.

La mejor miel y Aronia de toda Voivodina.
Pruebala, no te arrepentiras

„Najbolji med i aronija u celoj Vojvodini. Probaj, nećeš se pokajati“, napisao je gost iz Španije.

Tradicijom odiše i sama vikendica. Bez struje i bilo kog modernog uređaja. Jedini izvor svetlosti su fenjeri i sveće. Domaće pite izlaze iz smederevca.

FENJER JEDINI IZVOR SVETLOSTI, IZ SMEDEREVCA IZLAZE PITE

„Bez struje smo više usmereni jedni na druge. Više pričamo, više se družimo. Nekada je mobilni bio stvar prestiža, pa potreba, a danas pokušavamo da ga ne čujemo. Ovde bar svako može da ukrade malo intime za sebe. Može da pronađe mir.“

Mir donose fruškogorske šume, jezera, izvori i manastiri. Na ovoj vojvođanskoj planini, tišina je nekako svečana, uzvišena. Ispunjava i leči. Buku povremeno prave životinje. Ovde su divlje, priča Saša, kao domaće. „ Srne, jeleni, divlje svinje...A lisice su nam kao mačke“.

Kada ga pitaju šta ima da se vidi u Vrdniku i na Fruškoj gori, kaže: „Ako treba da im objašnjavam, već se nismo razumeli. Kažem im ’prijatelju, onda ovo nije za tebe’. Ako nisi osetio prirodu ovu, onda ne vredi ni da ti objašnjavam. A dovoljno je da vam kažem da sam ja svoje najlepše trenutke proveo baš ovde. Svakoga dana na tezgi. I zimi i leti“.